Please reload

АКТУЕЛНО

ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ГЛАС СА НЕБА?

 

 

Волфганг Гете у свом Фаусту каже: ” Чудо је најдраже дете вере”, а могло би се рећи, гледајући чињенично стање људске популације данас,  и код већине хришћанске популације, да је  ”Чудо - дете безверја”, а ево и зашто.

 

 

 

 

У време када је Господ Исус Христос походио земљу и својим животом и чудима давао јасне знаке да је Он тај за кога су сведочили пророци и писмо, људи су ипак од Њега на почетку своје проповеди тражили знаке.  «Какав дакле знак Ти показујеш да видимо и да Те вјерујемо? Шта Ти чиниш?» (Јн. 6, 30). «Тада одговорише неки од књижевника и фарисеја говорећи: Учитељу, хоћемо од Тебе знак да видимо. А Он одговарајући рече им: род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка» (Мт. 12; 38-39). Гледајући са временске дистанце у времену у којем живимо, као да се ништа није променило, људи и данас очекују ”чудо”.

       Волфганг Гете у свом Фаусту каже: ”Чудо је најдраже дете вере”, а могло би се рећи, гледајући чињенично стање људске популације данас и код већине хришћанске популације да је : ”Чудо - дете безверја”, а ево и зашто.

Већина модерних људи мисли да је чудо нешто натприродно, али има и оних који не верују уопште у чуда и сматрају то производом личне жеље човекове за нечим што превазилази саме људске могућности. Један од највећих неспоразума међу верујућима и неверујућима је у односу једних и других према чуду. Верујући много воле да се позивају на чуда, због чега се ствара утисак да је целокупна њихова вера и заснована само на „чудима“, на натприродним појавама. Они не схватају да та непрестана позивања на чуда, на приче о лавовима који копају гробове за свете отшелнике, о чудесним уплитањима оностраног у свакодневни живот, о сновима и виђењима, веома често, уместо да убеде неверујуће и да их привуку вери, постижу супротан ефекат и само их још више  окрећу против вере. И заиста, ако би у свету уистину било толико чуда - свуда, стално, свакодневно - као што то тврде неки верујући и каошто се може пронаћи у одређеној верској литератури - онда је сасвим неразумљиво како у свету још увек постоје неверујући…Са друге стране, са стране неверујућих, њихово упорно порицање ма чега „чудеснога“, њихова несавладива жеља да не призна -ју, не виде, не осете, и ако разумеју несхватљиве, али несумњиве продоре у живот оног неизрецивог и необјашњивог, што се не може свести само на таблицу множења - такође сведочи о неком страшном духовном слепилу и ускогрудости. Тако поимање чуда, које превазилази законе постојања увео је у филозофију шкотски филозоф и историчар Дејвид Хјум, тврдећи, да узрочни однос као форма не постоји у искуству, иако је то једна од најважнијих ствари у науци на коју се увек позивамо када тврдимо да у природи постоје закони. Другим речима, он негира чудо говорећи да оно што не постоји не може ни да се дешава. Или пак ”уско -грудост” старе философије која се огледа у три питања: ”Шта могу да знам?, Шта треба да чиним? И чему могу да се надам?” Хришћанство пориче чудо као основу религије, као „срж“ религије. И заиста, чему учи, и шта обзнањује Хришћанство? Да је Христос - Син Божји, Бог Који је постао човек, примивши на себе нашу, човечију природу. То искључује сваку могућност да људи буду приведени Богу путем „натприродних“ доказа и доказивања, јер је очигледно да би Христос, да је хтео да примора људе да поверују у Њега, то као Бог и учинио посредством чуда. То се није догодило, и Христос је у сећању Цркве и у сећању човечанства превасходно остао у лику сиромашног и прогоњеног Човека и бескућника. Христос се умарао, плакао, страдао, био искушаван. У ноћи када ће бити предат на смрт, Он је свог Оца молио да не допусти да окуси очајање смрти. Јеванђеље нам говори о мноштву чуда која је Исус Христос учинио али и о чудима која из неког разлога није починио. Како започиње јавна Христова мисија у свету - Његова проповед? Са четрдесет дана у пустињи, са искушењима Сатане. Ту управо Христос одбија да почини три чуда, од којих би два могла бити највећа у историји човечанства; претварање камења у хлебове (Мт. 4, 3); и владавина над свим царствима света (Мт. 4, 8-9). Но, шта видимо? Након што се одрекао ових сатанских понуда, Христос изговара величанствене речи које у својој дубини могу представљати чудо : ”Не живи човјек само од хлеба, него од сваке ријечи која излази из уста Божјих” (Мт. 4, 4); ”и обожавај Господа Бога својега, и њега само служи” (Мт. 4,10). Ако проучимо Јеванђеље и сведочење самих Апостола видимо да се догодило много чуда, и она описана у Јеванђељу су само део учињен -ог од стране Христа. Али суштина јеванђељских чуда је да су сви мотивисани, ничим другим осим, љубављу према човеку и свету. А ово је од суштинског значаја, јер су то чуда љубави. И као што каже чувени теолог и отац Цркве Александар Шмеман: ”Чудо, схваћено као неки божански „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога - не чини срж хришћанског дожив -љаја, хришћанског поимања чуда. Они који прихва -тају Христа, не чине то због чуда, него због љубави, прихватају Га и следе за Њим превасходно срцем. Управо такво разумевање хоће и тражи Сам Христос:”Ако ме љубите, говори Господ, запо -вести моје држите” (Јн.14,15). Но, да ли је тачно ако претпоставимо, да је Христос чинио чуда на добробит људима? Свакако да је ово тачно, али треба разумети шта је била намера Спаситељева док је ова чуда чинио. Пажљиво расуђивање доводи нас до закључка да су сва чуда: егзорцизам, исцељења, васкрсавање, умножење хлебова, ходање по води... имала за циљ да људе упуте Богу. Док на једној страни Христос одбија кушање сатане да камење претвори у хлебове, на другој страни са неколико хлебова храни више хиљада људи. Разлика је у узроку чуда. срцу хришћанства је личност Христова и Његово Васкрсење. Ни је ли то чудо? Не, то је много више од чуда. У модерној свести чудо - оно ​​је на нивоу левитације у јоги или компијутер -ске вратоломије у филму на телевизији. Васкрсење, када би мислили дефини -цијом чуда је супериорно. Не постоји кршење закона постојања, већ напротив - оснивање главног закона - закона о љубави, који је пре свега и изнад свега - изнад смрти, а као феномен и физички и метафизички. Не треба сумњати ни у молитву праведника која лечи смртне болести. Само то није чудо - само од себе, ово је опет акција Божје љубави у свету. Имамо пример да у молитви нпр. пред иконом Богородице (неком од њених чудотворних икона) за смртно болестног се каже: ”Ум и руке врачева да нас благослове, и да послуже као оруђе Све -моћног лекара Христа Спаситеља наше -га”. Ово је пример онога што се назива хришћанска трезвеност, у коме се свет, о коме се говори у Символу вере, представља у складном јединству и хармонији у своој целокупности као видљиви и невидљиви. Особа може доћи до вере видећи ово или оно чудо, али то не гарантује да ће та особа постати верна и да ће кроз то чудо да утврди своју личну веру. Шта је уопште вера и шта је, посебно, вера у Бога? Вера је диван дар који је Бог дао човеку. Захваљујући овом дару можемо да спознајемо оно што не видимо својим телесним очима. Без вере у принципу није могуће било какво знање. Јер да би нека знања постала удео наше душе, ми у ова знања треба да поверујемо, треба да поверујемо у то да заиста могу да прошире наше видике и да обогате наш унутрашњи свет. Зато је познати мислилац Блез Паскал гово -рио: «Вера је снага срца,» она наше срце чини јаким и способним за дубоку спознају самога Бога. У Новом Завету постоји диван пример како кроз једно чудо у потпуности неко прихвата веру: а то је Савле из Тарса, фарисеј и жестоки прогонитељ хриш -ћана. На путу за Дамаск, он изненада чује глас. Право је чудо? Чудо. Од превиђења иде слеп. Необјашњиво? Необјашњиво. Онда почиње да види. Да ли је могуће? Чини се немогуће. И сада се поставља питање: зашто је Савле постао апостол Павле и зашто је напи -сао четрнаест посланица? И зашто је ушао у историју као "апостол незна -божаца“? Због слепила или зато што је поново прогледо? - Не, наравно. Сам апостол на ово питање је одговорио: ”А живим - не више ја него живи у мени Христос” (Гал 2, 20). Осећао се близак Богу он је поистоветио себе целог Богу. Спољне промене (тј. чуда) су допринеле томе, али оне нису преобратиле Савла у Павла. То је био унутрашњи прео -бражај. И кад нам се догоде спољне промене, када добијемо на лутрији или се излечимо од неизлечиве болести, може нам пасти на памет да се запи -тамо, да ли је то чудо? Јели то чудо? Ко је то тако уредио? Или је можда чињеница да смо почели живети у Христу, а онда ћемо разумети нешто што не потиче од спољашњих околно -сти. Зашто се једни људи окрећу Богу, а други не, чак и ако се налазе у истим условима? Зато што човек има слободну вољу и свако у свом животу врши слободан избор у односу на веру у Бога и на духовни живот. Немојмо заборави -ти да је равнодушност према вери – такође избор. На крају крајева, знаци су послати великом броју људи истовремено: на пример, глас с неба током Господњег крштења у Јордану чуло је пуно људи али међу њима није било фарисеја Савла, до једног другог пута до момента када је чудом гласа са неба Савле преобраћен у Павла. Да ли је и нама, данашњим са -временим хришћанима потребно чудо за нашу веру? Да ли ми чујемо глас Господњи који нас изнова на свакој Светој Литургији позива себи? Или је, као што Волфганг Гете рече у Фаусту: ”Чују поруку добро, али немају веру”.

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

Folgen Sie uns!
Please reload

АРХИВА
  • Facebook Basic Square
  • Twitter Basic Square
  • Google+ Basic Square

© 2016-2018 Autor: Erzpriester S.Tijanic. Serbisch Orthodoxe Diözese von Düsseldorf und Deutschlan

  • facebook-square
  • Twitter Square
  • Google Square