Please reload

АКТУЕЛНО

ПРАВЕДНИ ЈОВ

May 19, 2017

“И рече: наг сам изашао из утробе матере своје, наг ћу се и вратити. Господ даде, Господ узе: да је благословено име Господње.” (Јов. 1,21)

Личност праведног Јова, у истоименој књизи Старог завета, надахнуће је, утеха и нада Хришћанима. Својеврсна тематика овог списа, тражи од нас дубоко урањање, промишљање и подвиг у поимању и тумачењу ове поучне приче. Јов и његова животна патња, свој путоказ имају у Христу, врхуне Њему и педагошки указују и свој смисао траже у Новом завету. Кључ за тумачење праведног Јова, јесу Богочовек Христос и Црква Његова. Стога, неопходно је условно и пре свега као васпитно средство, узети у обзир онај сегмент приче у коме Господ искушава Јова и води дијалог са Сатаном.

Страдање праведника је слика хришћанског живота и она је христообразна и библијска. Јовово страдање је архетип (праобраз) Христовог страдања, у неправедном свету зла и ужаса, и она је сваком Хришћанину сведочанство патње у несавршеном свету, али и победе и Васкрсења у преображеном и новом свету. Живот у Цркви је страдајући, јер Црква Христова, ма колико нам се чинило да живимо у хришћанској цивилизацији, је страдајућа Црква, која уједно побеђује јер јој је Глава Васкрсли Христос, Онај који је победио зло и смрт.

Јов је праобраз Хришћанина у Цркви, онога који прихвата своје страдање, али не мирећи се са њим, полаже свој живот, веру и наду у Бога, који води свет ка мирној луци, а то је Царство Божје. Јов је саделатељ Божји, а његова победа је старозаветни предукус сладости Царства Божјег. Све наше страдање је “јововско” – искушење које сличи Јововом; а сва наша победа, радост и олакшање од бремена живота је Христос, Кога имамо у Литургији као икони Царства Божјег. Христос је наша “непролазна радост и срећа” (Јов. гл. 27).

Праведни Јов – узор православном мушкарцу

 

„Благо човеку који нађе мудрост, и човеку који добије разум.“ (Приче Сол. 3,13)

Живимо у друштву где су мужеви и жене, мајке и очеви, били ишчупани из својих корена, издвојени од традиционалних и религиозних вредности, које су јасно одређивале шта значи бити мушкарац, жена, члан породице. Старе вредности и улоге, тако лако чуване, у великим земљорадничким и патријархалним друштвима, сада су скоро немогуће за подражавање у великим индустријским градовима. Здраво психолошко „везивање“, које се природно јављало између мајки и ћерки, очева и синова, сада је веома ретка појава.

Као да ово није довољно тешко бреме за духовно настројене људе, ми смо сада још и поплављени чудним, и понекад ненормалним појмовима и обрасцима сексуалности. Живимо у култури повећаног „унисекс“ изопачења и неморала.

Покрет за „женско ослобођење“ је у почетку био разумљива реакција на неодговорног, насилног, охолог и безосећајног мушкарца, али уместо подизања свести и морала код мушкарца ка традиционалним вредностима, и моралног нивоа код жена, имао је за последицу спуштања жене до још нижег нивоа у односу на понашање мушкараца, док се у исто време разбија „мушки мит“, не дајући место правилном значењу онога „шта заправо треба да буде мушкарац“ – или, шта значи бити православни хришћанин мушкарац.

Један, можда необичан, модел за угледање за православног мушкарца данас је Свети Праведни Јов из Старог Завета. Заиста, ево човека који је „по Божијем срцу“. Његов живот показује извесне главне особине по којима православни мушкарац може и треба да оцењује себе данас – обезбеђујући себи план духовног развоја и борбе.

Када размишљамо о Светом Јову, ми га сагледавамо пре свега у смислу пробе његове вере и страдања у његовом животу, због чега га православни зову „Многострадални“. Заборављамо да је он истрајао до краја и извојевао победу над невољама. Ретко схватамо да је у циљу задобијања ове победе, он морао имати одређене вредности карактера и душе – квалитет истинског и побожног мушкарца.

 

Које су то вредности?

 

Био је човек који није заборавио Бога и Божију љубав према њему, без обзира колико је ужасна била тренутна патња: „Кад ме Бог чуваше, кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах без мрака“ (Јов 29, 3-4)

Православни човек тежи да никада не заборави Бога и Његове благослове било из прошлости или садашњости, и он даје исти пример својој жени и деци, посебно у време искушења.

Праведни је волео своју децу и крајње су му недостајали док је био у изгнанству. Није их посматрао као иритирајуће наметање свом сопственом „начину живота“. Он је устајао рано и приносио жртву за њих, са циљем да их очисти ако су грешили (Јов 1, 5)

Православни мушкарац се ватрено моли за своју децу – и за мудрост у њиховом васпитавању, и за Божије благослове и благодат за њих. Ово је такође образац и за свештеника, који има много духовне деце.

Свети Јов је био праведан и поштен, и са својом децом, али и са онима за које је сносио одговорност ван своје породице. (Јов 29, 14-17). На исти начин, православни хришћанин је образац правде и непристрасности за своју децу, ублажавајући правду милошћу.

Праведни Јов је био поштован и од старих и младих (Јов 29, 7-10). Православни мушкарци показују поштовање према својим надређенима, и на послу и код куће, али нарочито у Цркви, и задобијају поштовање своје жене и деце, не чинећи ништа што ће уништити ово, да их не саблазни.

Светитељ је био постојан, сличан дрвету чије корење увек има воде (29, 19). Православни човек увек свесно тежи да избегне немир нашег јурећег друштва, схватајући потребу деце да имају сигурни осећај „места“ и стабилности у својим животима.

Свети Јов је био мудри тражитељ Бога и мудрости: Господ даде, Господ узе; да је благословено Име Господње. Православни Хришћанин такође тежи да се спокојно одмори у Промислу Божијем, чувајући живо своју посвећеност вери православној, и примењујући ово на своју породице према својој снази.

 

Због свих ових духовних особина, свети Јов је био у стању да издржи ужасну патњу и невољу, и за последицу имао да је Господ благословио последњи део Јововог живота, чак још више од првог (Јов 42, 12). Ово је, дакле, прави пример за данашње мушкарце, који су често у искушењу да се повуку у пасивну самодовољност кад су суочени са тешкоћом и неприликом, који су превише спремни (и охрабрени од стране друштва) да напусте посао, жену, децу на најмањи каприц или тешкоћу. Овде је, дакле, Светитељ који може надахнути у савременом човеку потребу за стварним човештвом, пре него на притворну мушкост. „Благо човеку који се свагда боји; а ко је тврдоглав, упада у зло“. (Приче Сол. 28:14)

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

Folgen Sie uns!
Please reload

АРХИВА
  • Facebook Basic Square
  • Twitter Basic Square
  • Google+ Basic Square

© 2016-2018 Autor: Erzpriester S.Tijanic. Serbisch Orthodoxe Diözese von Düsseldorf und Deutschlan

  • facebook-square
  • Twitter Square
  • Google Square